Grnčarija, keramika ili porcelan

Grnčarija i porcelan nisu suprotnosti — oboje su keramika. Keramika je nadređen pojam za sve što je oblikovano od gline i pečeno, a unutar nje se vrste razlikuju po temperaturi na kojoj su pečene i po tome koliko im je telo ostalo porozno. Grnčarija je pečena najniže i ostaje porozna; porcelan najviše i ostaje bez pora.

Keramika je nadređen pojam

U svakodnevnom govoru „keramika“ je postala ime za glaziranu, šarenu robu iz izloga, a „grnčarija“ za staro, zemljano posuđe. Struka ih tako ne deli. Keramika je sve pečeno od gline, od crepa do izolatora u elektroprivredi. Grnčarija je jedna vrsta keramike — ona koju grnčar oblikuje na kolu.

Zato pitanje „da li je ovo grnčarija ili keramika“ nema odgovor u tom obliku. Odgovor koji ima smisla glasi: koje je vrste keramike, i to se vidi po temperaturi pečenja.

Tri vrste po temperaturi pečenja

• Grnčarija, zemljano posuđe — pečena najniže, otprilike od 900 do 1150 °C. Telo ostaje porozno i upija vodu, pa se obično glazira da bi držalo tečnost
• Kamenina — pečena oko 1200 do 1300 °C. Telo se delimično ostaklilo, gotovo ne upija vodu, neprozirno je i zvoni kad se kucne
• Porcelan — pečen najviše, otprilike 1300 do 1400 °C, od kaolinske mase. Potpuno ostakljen, na tankom mestu propušta svetlost

Granice nisu oštre i vrednosti se razlikuju od mase do mase; ono što se ne menja je redosled. Što je pečenje toplije, to je više sitnih čestica u masi omekšalo i zatvorilo pore — proces se zove ostakljivanje i on je prava razlika između ove tri vrste.

Poroznost je ono što se oseti

Porozno telo upija vodu, masnoću i miris. To je razlog zbog kog se grnčarija pere bez deterdženta, zbog kog se premazuje mašću pre prve upotrebe i zbog kog mora da se osuši do kraja pre odlaganja. Porcelan ne radi ništa od toga: ništa ne upija, pere se bilo čime i ne traži nikakvu pripremu.

Za sto je porcelan praktičniji. Za vatru je bezvredan — i tu poređenje prestaje da bude akademsko.

Zašto obična keramika ne sme na vatru

Posuda na plamenu dobija toplotu u jednoj tački i mora da izdrži razliku između zagrejanog i hladnog dela zida. Većina keramike to ne izdrži: ostakljeno telo se pri zagrevanju širi više nego što podnosi, a glazura preko njega širi se drugom brzinom nego telo pod njom, pa se sloj i podloga tuku. Zato na tanjiru od porcelana piše da sme u rernu, a nikada da sme na ringlu.

Zlakuska grnčarija zaobilazi taj problem preko sastava, ne preko temperature pečenja. Glini se dodaje mleveni kalcit, otprilike jednako koliko i gline: on smanjuje skupljanje pri sušenju i pečenju i daje telu otpornost na toplotni šok. Uz to nema glazure — nema drugog sloja koji bi se širio svojim tempom. Rezultat je posuda koja je po svim merilima grnčarija, dakle porozna i nisko pečena, a ipak sme direktno na vatru. To je izuzetak, ne pravilo, i on je razlog što je ovaj zanat uopšte upisan na UNESCO listu.

Kako ih razlikovati kod kuće

• Svetlo — prislonite tanak deo uz sijalicu. Porcelan propušta svetlost, kamenina i grnčarija ne
• Zvuk — kucnite prstom. Porcelan i kamenina zvone dugo i čisto, grnčarija odgovara kraćim, tupljim tonom
• Dno — okrenite komad. Neglazirani prsten na dnu kod grnčarije upije kap vode za nekoliko sekundi, kod porcelana kap ostane da stoji
• Težina i zid — grnčarija je pri istoj zapremini deblja i lakša, porcelan tanji i gušći

Keramika

nadređen pojam — sve oblikovano od gline i pečeno

Grnčarija

oko 900—1150 °C, porozno telo, upija vodu

Kamenina

oko 1200—1300 °C, delimično ostakljena, gotovo ne upija

Porcelan

oko 1300—1400 °C, potpuno ostakljen, propušta svetlost

Na vatru sme

po pravilu nijedna od tri — osim posebno građenih masa

Zlakuska grnčarija

porozna i nepolivena, ali s kalcitom — sme na direktnu vatru