Grnčarstvo se u Zlakusi po tradiciji vezuje za period od oko četiri veka, a prvi pisani pomen potiče iz druge polovine 19. veka. Zanat se prenosio unutar porodica, s kolena na koleno, i zahvaljujući tome preživeo je uprkos naglim promenama načina života tokom druge polovine 20. veka.

Najstariji pisani pomen zlakuske grnčarije vezuje se za sredinu 19. veka: austrougarski putopisac Feliks Kanic zabeležio je zanat prilikom boravka u ovom kraju 1860. godine. Starije poreklo se pretpostavlja, ali se ne dokumentuje.

Zanat koji se nasleđuje

Ono što Zlakusu izdvaja jeste to što se veština izrade zadržala u gotovo nepromenjenom obliku. Grnčari i danas rade na ručnom kolu i peku na otvorenoj vatri, kao i njihovi preci. Znanje se najčešće prenosi kroz zajednički rad — mlađi članovi porodice uče gledajući i pomažući iskusnijim majstorima.

Put do priznanja

Zlakuska grnčarija upisana je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije 18. juna 2012. godine. Osam godina kasnije, 16. decembra 2020, upisana je i na UNESCO Reprezentativnu listu, kao četvrti element iz Srbije i prvi iz oblasti zanatskih znanja i veština.

Šire područje zanata

Iako nosi ime po Zlakusi, područje zaštite obuhvata i okolna sela: Rupeljevo, Gorjane, Radovce, Zdravčiće i Vranjane. Sirovine — glina i kalcit — vade se iz ležišta u toj okolini, što zanat čvrsto vezuje za prirodno okruženje sela.