Istorija grnčarstva u Zlakusi
Grnčarstvo se u Zlakusi po tradiciji vezuje za period od oko četiri veka, a prvi pisani pomen potiče iz druge polovine 19. veka. Zanat se prenosio unutar porodica, s kolena na koleno, i zahvaljujući tome preživeo je uprkos naglim promenama načina života tokom druge polovine 20. veka.
Najstariji pisani pomen zlakuske grnčarije vezuje se za sredinu 19. veka: austrougarski putopisac Feliks Kanic zabeležio je zanat prilikom boravka u ovom kraju 1860. godine. Starije poreklo se pretpostavlja, ali se ne dokumentuje.
Zanat koji se nasleđuje
Ono što Zlakusu izdvaja jeste to što se veština izrade zadržala u gotovo nepromenjenom obliku. Grnčari i danas rade na ručnom kolu i peku na otvorenoj vatri, kao i njihovi preci. Znanje se najčešće prenosi kroz zajednički rad — mlađi članovi porodice uče gledajući i pomažući iskusnijim majstorima.
Put do priznanja
Zlakuska grnčarija upisana je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije 18. juna 2012. godine. Osam godina kasnije, 16. decembra 2020, upisana je i na UNESCO Reprezentativnu listu, kao četvrti element iz Srbije i prvi iz oblasti zanatskih znanja i veština.
Šire područje zanata
Iako nosi ime po Zlakusi, područje zaštite obuhvata i okolna sela: Rupeljevo, Gorjane, Radovce, Zdravčiće i Vranjane. Sirovine — glina i kalcit — vade se iz ležišta u toj okolini, što zanat čvrsto vezuje za prirodno okruženje sela.
Česta pitanja
Koliko dugo se grnčarija pravi u Zlakusi?
Tradicija se računa na oko četiri veka, ali se pisani trag javlja tek u drugoj polovini 19. veka — zanat u ovom kraju zabeležio je Feliks Kanic 1860. godine.
Kada je zanat zvanično zaštićen?
Dvaput: upisom u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije 18. juna 2012, pa na UNESCO Reprezentativnu listu 16. decembra 2020.
Kako se zanat prenosio kroz generacije?
Unutar porodica, kroz zajednički rad — mlađi uče gledajući i pomažući, a ne kroz formalnu obuku. Zato se veština zadržala u gotovo nepromenjenom obliku.