Историја грнчарства у Злакуси
Грнчарство се у Злакуси по традицији везује за период од око четири века, а први писани помен потиче из друге половине 19. века. Занат се преносио унутар породица, с колена на колено, и захваљујући томе преживео је упркос наглим променама начина живота током друге половине 20. века.
Најстарији писани помен злакуске грнчарије везује се за средину 19. века: аустроугарски путописац Феликс Каниц забележио је занат приликом боравка у овом крају 1860. године. Старије порекло се претпоставља, али се не документује.
Занат који се наслеђује
Оно што Злакусу издваја јесте то што се вештина израде задржала у готово непромењеном облику. Грнчари и данас раде на ручном колу и пеку на отвореној ватри, као и њихови преци. Знање се најчешће преноси кроз заједнички рад — млађи чланови породице уче гледајући и помажући искуснијим мајсторима.
Пут до признања
Злакуска грнчарија уписана је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 18. јуна 2012. године. Осам година касније, 16. децембра 2020, уписана је и на УНЕСКО Репрезентативну листу, као четврти елемент из Србије и први из области занатских знања и вештина.
Шире подручје заната
Иако носи име по Злакуси, подручје заштите обухвата и околна села: Рупељево, Горјане, Радовце, Здравчиће и Врањане. Сировине — глина и калцит — ваде се из лежишта у тој околини, што занат чврсто везује за природно окружење села.
Честа питања
Колико дуго се грнчарија прави у Злакуси?
Традиција се рачуна на око четири века, али се писани траг јавља тек у другој половини 19. века — занат у овом крају забележио је Феликс Каниц 1860. године.
Када је занат званично заштићен?
Двапут: уписом у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 18. јуна 2012, па на УНЕСКО Репрезентативну листу 16. децембра 2020.
Како се занат преносио кроз генерације?
Унутар породица, кроз заједнички рад — млађи уче гледајући и помажући, а не кроз формалну обуку. Зато се вештина задржала у готово непромењеном облику.