Историја грнчарства у Злакуси

Грнчарство се у Злакуси по традицији везује за период од око четири века, а први писани помен потиче из друге половине 19. века. Занат се преносио унутар породица, с колена на колено, и захваљујући томе преживео је упркос наглим променама начина живота током друге половине 20. века.

Најстарији писани помен злакуске грнчарије везује се за средину 19. века: аустроугарски путописац Феликс Каниц забележио је занат приликом боравка у овом крају 1860. године. Старије порекло се претпоставља, али се не документује.

Занат који се наслеђује

Оно што Злакусу издваја јесте то што се вештина израде задржала у готово непромењеном облику. Грнчари и данас раде на ручном колу и пеку на отвореној ватри, као и њихови преци. Знање се најчешће преноси кроз заједнички рад — млађи чланови породице уче гледајући и помажући искуснијим мајсторима.

Пут до признања

Злакуска грнчарија уписана је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 18. јуна 2012. године. Осам година касније, 16. децембра 2020, уписана је и на УНЕСКО Репрезентативну листу, као четврти елемент из Србије и први из области занатских знања и вештина.

Шире подручје заната

Иако носи име по Злакуси, подручје заштите обухвата и околна села: Рупељево, Горјане, Радовце, Здравчиће и Врањане. Сировине — глина и калцит — ваде се из лежишта у тој околини, што занат чврсто везује за природно окружење села.